U prethodnih dvadesetak godina politike bile na nekom drugom mestu – ženska prava i CEDAW konkretno nisu bili predmet rasprava u politikama glavnog toka. Uobičajeno je čuti na mnogim mestima da ’sada nije vreme za to’; u Srbiji su u poslednjih 20ak godina uvek postojale preče teme i različiti zastoji koji su onemogućavali promene. Očigledan je jedan permanentni zastoj tokom ’90ih ali i sve do 2008.(rezultate trenutnih politika bićemo u prilici videti tek u narednim godinama). Analizu je pripremila Marija Petronijević iz Udruženja Fenomena, Kraljevo.

Naša zemlja je, laički gledano, nekoliko puta prošla kroz proces usvajanja CEDAW dokumenta (Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena).

SFR Jugoslavija je postala potpisnica CEDAW-a 17. jula 1980., tek nekoliko meseci nakon što je otvorena mogućnost za potpisivanje dokumenta u sedištu Ujedinjenih Nacija, a ovaj dokument je formalno usvojila 26. februara 1982.

Nakon raspada bivše Jugoslavije (1992.) članstvo u Ujedinjenim Nacijama nije automatski produženo Saveznoj Republici Jugoslaviji a Generalna Skupština UN je u novembru 2000. ponovo primila u članstvo tadašnju SR Jugoslaviju (koju su činile Srbija i Crna Gora).

Srbija je 12. marta 2001. nasledila ovu obavezu od SFRJ (u tom momentu je i dalje bila formalno SR Jugoslavija, početkom 2003. preimenovana u Državna zajednica Srbija i Crna Gora, a sredinom 2006. postala Republika Srbija kada je Crna Gora istupila iz Državne zajednice).

Iz ovog pregleda jasno je da su u prethodnih dvadesetak godina politike bile na nekom drugom mestu – ženska prava i CEDAW konkretno nisu bili predmet rasprava u politikama glavnog toka. Uobičajeno je čuti na mnogim mestima da ’sada nije vreme za to’; u Srbiji su u poslednjih 20ak godina uvek postojale preče teme i različiti zastoji koji su onemogućavali promene. Očigledan je jedan permanentni zastoj tokom ’90ih ali i sve do 2008. (rezultate trenutnih politika bićemo u prilici videti tek u narednim godinama).

Prva značajna promena u pravcu priznavanja ženskih prava od strane Republike Srbije desila se aktiviranjem Uprave za rodnu ravnopravnost 2009. (Uprava za rr je obrazovana u okviru Ministarstva rada i socijalne politike sredinom 2008.).

Pre i posle toga doneto je nekoliko zakona značajnih za promociju ženskih prava:

- 2005., posle dugogodišnje inicijative i lobiranja od strane ženskih udruženja, adaptirani su Krivični zakonik i Porodični zakon, oba značajna za rešavanje problema nasilja u porodici (nasilje u porodici je definisano kao krivično delo a pojam porodice je značajno i realistično proširen), međutim primena ovih zakona, i posle više od četiri godine od usvajanja, u praksi je i dalje vrlo sporna.

- 13. februara 2009. Vlada je usvojila Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti, za period 2009.- 2015. Šest oblasti, koje su identifikovane kao prioritetne za poboljšanje položaja žena u Srbiji, definisano je ovom strategijom: odlučivanje, ekonomski položaja žena, zdravlje, obrazovanje, nasilje nad ženama, žene u medijima. U toku je izrada nacionalnog plana akcije za implementaciju Strategije.

- U decembru 2009. usvojen je Zakon o ravnopravnosti polova (inicijalno je trebalo da bude nazvan Zakon o rodnoj ravnopravnosti, međutim rod i značenje roda u Srbiji je nedovoljno jasno; pol je, sa druge strane, sasvim jasan izraz, predstavlja biološke karakteristike, ali se ne konstatuje da se u našem društvu vrlo jasno zna koji privatni ili društveni segmenti pripadaju kojem polu, što je put ka razumevanju pojma rod). Ovaj zakon ima 15 strana i predviđene prekršajne kazne za diskriminaciju zasnovanu na polu uglavnom su u rasponu od oko 50-250 evra , sa izuzetkom maksimalne zaprećene kazne za ustanove i poslodavce sa svojstvom pravnog lica, u iznosu od oko 1000 evra.

- Zakon protiv diskriminacije treba da štiti, pored ostalog, i ravnopravnost polova u Srbiji, donet je posle četvorogodišnjih priprema u februaru 2009., a bio je neophodan i za “belu šengensku listu” (putovanje bez viza).

Rasprava
Vrlo je bitno naglasiti da pitanje rodne ravnopravnosti u Srbiji nije aktuelizovano u momentu kada su državne institucije ubrzano krenule da sprovode preporuke i obaveze koje slede iz međunarodnih dokumenata kojih je Srbija potpisnica (što je poslednjih par godina). Ženskim pravima i pitanjima unapređivanja rodne ravnopravnosti bavila su se ženska i feministička udruženja u poslednjih dvadesetak godina, i duže, na različite načine i u različitim uslovima. Aktivistkinje ženskih udruženja širom Srbije su se organizovale i delovale lokalno ali i kroz mreže feminističkih organizacija, na nacionalnom i međunarodnom nivou, usput razmenjujući znanja i iskustva, i unapređujući kompetencije svih ovih godina.

Jedna od najznačajnijih tema u Srbiji trebalo bi da bude upravo jasno predstavljanje kompetencija različitih ženskih udruženja u oblastima koje se odnose na unapređenje rodne ravnopravnosti, i priznavanje specifičnih kompetencija na način na koji bi bile podržane inicijative i programi koji su već razvijeni i idalje su razvijani u okviru ženskih udruženja.

Na nivou državne uprave, u okviru Ministarstva rada i socijalne politike, Uprava za rodnu ravnopravnost obavlja poslove koji se odnose na analizu stanja i predlaganje mera u oblasti unapređenja rodne ravnopravnosti, izrada nacrta zakona i drugih propisa u ovoj oblasti, poboljšanje položaja žena i promocija rodne ravnopravnosti i politike jednakih mogućnosti. Jedan od bitnih dokumenata koji bi u budućnosti mogao da omogući unapređenje rodne ravnopravnosti i položaj žena u Srbiji je i Akcioni plan za sprovođenje Nacionalne strategije.

Ženska udruženja iz različitih krajeva Srbije i koja su aktivna u različitim oblastima okupila su se u drugoj polovini 2009. i posle konsultativnog procesa sačinjen je dokument sa komentarima o sadržaju predloga Akcionog plana. Značajno je napomenuti da je 46 udruženja podržalo dokument sa komentarima i sam dokument je prosleđen Upravi za rodnu ravnopravnost i dostupan je javnosti.

U komentarima se navodi činjenica da se ne uzimaju u obzir postojeća iskustva i ekspertiza ženskih udruženja, da su ženska udruženja samo formalno uključena u proces a da nema stvarne moći uticaja, i da postoji tendencija oduzimanja moći ženskim udruženjima u odnosu na državne strukture.

Posebno je bitno znati da su u poslednih 10-15 godina neke specifične socijalne usluge bile organizovane isključivo od strane ženskih udruženja a nikada od strane države (kao što su SOS službe i druge usluge za žene koje su preživele nasilje), ili obrazovni programi o širokom spektru pitanja vezanim za rodnu ravnopravnost (organizovani na alternativnim studijama u okviru Centara za ženske studije i drugim mestima širom Srbije), ili istraživanja o specifičnim fenomenima u našem društvu koji nikada nisu bili predmet interesovanja države (predstave o ženama u medijima, o upotrebi rodnog jezika, o nasilju nad ženama, o mogućnostima novih preventivnih praksi kancera kod žena, o ženama na selu, o ženama iz višestruko marginalizovanih grupa – Romkinjama, lezbejkama, samohranim majkama, invalitkinjama, o konkurentnosti žena na tržištu rada, o upotrebi informacionih tehnologija od strane žena, i druge mnogobrojne i bitne teme...).

U delu načelnih komentara koji se odnose na celokupni tekst dokumenta predloga Akcionog plana izdvojena su pitanja kompetencije, gde se navodi (stavka br. 5): “Nosioci brojnih aktivnosti su Ministarstva čije osoblje tek treba da se edukuje o pitanjima rodne ravnopravnosti. Nesenzibilisani predstavnici različitih (relevantnih) državnih institucija su nosioci aktivnosti, edukuju (sebe) i druge o pitanjima rodne ravnopravnosti u različitim sferama. Ovo ozbiljno podcenjivanje postojeće ekspertize i ‘instant’ uvođenje novih ‘eksperata’ može da ima ozbiljne posledice u realizaciji planiranih aktivnosti i postizanju definisanih ciljeva i očekivanja efekata.” Pod stavkama 8. i 9. se dalje obrazlaže tendencija “isključivanja i/ili marginalizovanja značaja i viljivosti ženskih organizacija, kao i njihove nesumnjive ekspertize u svih 6 oblasti” Nacionalne strategije, u kojoj se upotrebljava ‘neutralni’ termin ‘civilni sektor’ umesto jasnog imenovanja ženskih udruženja. “Reč ‘relevantne’ može da ima višestruka i problematična značenja (npr. da li su ekološke ili organizacije koje se bave pravima dece ‘relevantne’ za izradu NAPa za žene).” Predlaže se korišćenje reči ‘specijalizovane’ kao i to da se posebno naglasi važnost ženskih udruženja u grupi ‘relevantnih’.

Ono što jeste bitan predmet razmatranja kod feministkinja jeste stvarna promena u životu žena i u tom smislu jesu relevantna pitanja o postizanju rezultata svih novih politika. 2010. godine ostaje činjenica da tema rodne ravnopravnosti nije postala sastavni deo stalnih javnih rasprava i deo našeg društva, bez obzira na zakonske okvire i formalno uspostavljene mehanizme na lokalnom i nacionalnom nivou. Sve dok bude ignorisana činjenica da je naše društvo duboko patrijarhalno, dok stručnjaci/kinje ne budu obrazovane o pitanjima rodne ravnopravnosti, dok naše društvo i institucije budu tolerantne prema nasilju, dok budu i dalje bez kritike promovisane tradicionalne vrednosti, dok ne bude sankcionisana zloupotreba moći – do tada ne možemo očekivati stvarnu društvenu promenu i poboljšanje kvaliteta života žena, a posredno i cele društvene zajednice. Nesumnjivo je da oni koji sprovode i promovišu politike glavnog toka moraju i sami biti uvereni u nove vrednosti koje predlažu. Do tada ćemo najverovatnije imati samo ispunjenu formu prema međunarodnim obavezama, a naše društvo neće biti značajno promenjeno.

Organizacije i aktivni pojedinci
Poslednji Alternativni izveštaj o implementaciji CEDAW Konvencije u Srbiji za period 1992-2006. pripremila je grupa za promociju ženskih političkih prava – Glas razlike i predstavila Komitetu za eliminaciju diskriminacije žena u Njujorku maja 2007. Izveštaj je predat u ime organizacija iz Srbije koje su učestvovale u izradi izveštaja: Autonomni ženski centar, ASTRA, Incest trauma centar, Žene u crnom (pored samog Glasa razlike).

Ovaj alternativni izveštaj sadrži, između ostalog, generalne komentare na državni Inicijalni izveštaj, definiciju diskriminacije po novom Ustavu Srbije, govori o drugim postojećim bitnim zakonima i o onim zakonima koji nedostaju u Srbiji, o slabim mehanizmima za postizanje rodne ravnopravnosti, o medijskom doprinosu u proširivanju stereotipa. Jedan veliki deo izveštaja je posvećen nasilju u porodici i seksualnom nasilju. Dalje, govori se o obrazovanju, ženama u politici, o zapošljavanju i nemogućnosti usklađivanja profesionalnih i porodičnih obaveza, o pristupu zdravstvu, o vlasništvu itd.

Veliki broj aktivistkinja je radio na pripremi ovog izveštaja koristeći kvalitetnu metodoligiju i svoje kompetencije za određene teme i oblasti. Izveštaj je vrlo obiman i karakterišu ga detaljna analiza i objektivno predstavljanje situacije u Srbiji kada je reč o diskriminaciji žena i povezanim temama. Kao ilustraciju za bezkompromisnu kritiku dajem deo iz ovog izveštaja (iz dela ‘Generalni komentari na državni izveštaj’): “Državni izveštaj oslikava politiku Srbije u sledećim tačkama: - nepoštovanje međunarodnih institucija i lokalnih nevladinih organizacija; - negiranje činjenica i odgovornosti Srbije tokom ratova i posledica ratova; - neodgovorno ponašanje prema Romima u Srbiji.” “Diskriminacija i isključivanje su sistemski prisutni kroz snažno favorizovanje nacionalnog i verskog identiteta. Ženska prava su iznova menjana i umanjivana od strane mnogobrojnih državnih i ne-državnih aktera kroz različite aktivnosti, čije posledice postaju zatim nova (regresivna) legla.”

Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena nije dovoljno promovisana u Srbiji do sada, ali je činjenica da sva ženska udruženja zapravo rade na implementaciji sadržaja konvencije sprovodeći svoje programe i promovišući vrednosti konvencije na lokalnom nivou.

U drugoj polovini 2009. Autonomni ženski centar je realizovao projekat nadzora nad sprovođenjem Zaključnih komentara UN Komiteta za eliminaciju diskriminacije žena.

Akcije
Jedan od prioriteta Uprave za rodnu ravnopravnost jeste i sprovođenje preporuka Komiteta UN o eliminaciji diskriminacije žena.

Komitet je 2007. sačinio dokument sa zaključnim komentarima na Inicijalni izveštaj Srbije, dajući listu preporuka među kojima se, između ostalog, naglašava to da je Konvencija sveobuhvatni, pravno obavezujući instument ljudskih prava u okviru domaćeg pravnog poretka, te da bi prema tome Srbija trebalo da svoje zakone, politiku, planove i programe za ostvarivanje rodne ravnopravnosti i poboljšanje položaja žena zapravo zasnuje na Konvenciji. Srbija se dalje poziva da preuzme jasne i konkretne mere usmerene na postizanje rezultata, kako bi sadržaj Konvencije bio vidljiv u svim aktivnostima državnih organa u svim oblastima i na svim nivoima.

U aprilu 2010. ističe rok za podnošenje novog periodičnog izveštaja generalnom sekretaru Ujedinjenih Nacija (kako predviđa član 18. Konvencije).

Dokument sa zaključnim komentarima Komiteta jeste vrlo detaljan i nesumnjivo bi bilo neophodno uložiti dosta napora da bi sve preporuke i zahtevi Komiteta mogli biti realizovani. Međutim, ostaje nejasno zašto nije odgovoreno na neke od osnovnih zahteva Komiteta:
– da ovi komentari budu široko distribuirani u Srbiji (da bi se građani/ke, uključujući državne zvaničnike/ce, političare/ke, poslanike/ce i organizacije za zaštitu ženskih i ljudskih prava, obavestili o koracima koji su preduzeti da bi se obezbedila pravna (de jure) i stvarna (de facto) ravnopravnost žena;
– da nastavi da distribuira Konvenciju, Opcioni protokol, Opšte preporuke Komiteta, Pekinšku deklaraciju i Platformu za akciju i zaključke dvadeset trećeg specijalnog zasedanja Generalne skupštine pod nazivom "Žene 2000: rodna
ravnopravnost, razvoj i mir u 21. veku", naročito organizacijama za zaštitu
ženskih i ljudskih prava.

Nijedan od ovih dokumenata čak nije moguće pronaći među dokumentima Uprave za rodnu ravnopravnost na zvaničnoj internet prezentaciji Ministarstva rada i socijalne politike. Ova aktivnost ne zahteva ni značajna sredstva ni mnogo kompetentnih ljudi, pa bi možda bilo neophodno krenuti od toga.

Pored toga neophodno je:
- povezivanje sa dosadašnjim postignućima ženskog pokreta u Srbiji ali i iz drugih zemalja iz Evrope i sveta;
- uvažavanje napretka koji je do sada postignut u Srbiji i inostranstvu kada je reč o rodnoj ravnopravnosti i planiranje naprednih rešenja;
- omogućiti ženskim organizacijama da daju svoj puni doprinos (poštujući iskustva i kompetencije u određenim oblastima) unapređenju rodne ravnopravnosti i poboljšanju položaja i života žena u Srbiji;
- stvarno uvažavanje ključnih obavezujućih dokumenata (CEDAW, Pekinška deklaracija i Platforma za akciju koje dodatno afirmišu odredbe Konvencije...);
- detaljno pratiti preporuke Komiteta i njihove komentare na periodične izveštaje;
- omogućiti potpunu transparentnost celog procesa.